Neke nove priče

Snovi malog Pavla

Snovi malog pavla

Snovi malog Pavla. Ja sam Pavle, imam 6 godina, idem u vrtic. U vrtic me svako jutro vodi mama. Ona ustaje pre svih nas, lozi pec da nama bude toplo kada ustanemo, brzo sprema sebe za posao i nesto duze sprema nas dorucak. Onda nas budi, da doruckujemo i zajedno popijemo kafu, ona crnu, mi belu. Posle toga ona i ja krecemo za vrtic, gde me ona ostavlja i nastavlja na posao. Sestra je ove godine posla u srednju skolu i vise nece da doruckuje sa nama i pije kafu. Kaze debela je, a i sedenje sa roditeljima i malim bratom nije kul, sta god joj to znacilo. Ne razumem, do juce smo se cesto cerekali za doruckom, lepo pocinjali dan, a preko noci joj je to dosadilo. Vec pocinje da mi nedostaje. 

Otac na službenom putu

Otac nam je na sluzbenom putu, radi u emiratima kao arhitekta. Retko dolazi kuci, ali zato cesto salje lepe poklone. Ne shvatite me pogresno, lepi su pokloni, uzivam igrajuci se sa njima ali, nedostaje mi tata. Nedostaje mi igra sa njim. Nedostaju mi nase price istrazivanja sveta, koje izmisljamo uvece pred spavanje. Tamara, moja sestra, ponekad nocu place zbog njegovog odstustva. Izgleda da njoj jos vise nedostaje. Od kako je prihvatio taj novi posao i otisao za Dubaji, popustila je u skoli i promenila drustvo. Oblaci se stalno u crno, farba kosu u ljubicasto i ima pirsing na jeziku. Mama je bila jako ljuta na nju kada je to uradila bez njenog znanja, ali tata joj je to dozvolio i pirsing je ostao. Mama je posle toga bila ljuta na tatu, dugo posle toga je nisam cuo da se smeje dok prica sa njim. 

Vaspitačica

Iako mi je ujutru tesko da ustanem rano, znam da ce me igra sa drugarima oraspoloziti cim dodjem u vrtic. Imamo cudnu vaspitacicu. Jako je stara i stroga, stalno vice na nas, ali kada se rastuzimo, oci joj se ispune suzama. Nema problema koji vaspitacica Mara ne moze da resi. Za nju pricaju da je heroina iz rata, da je u njemu izgubila i muza i dvoje dece i da je zato takva prema nama. Jos uvek ne razumem sta to znaci. Kazu da cu razumeti kad odrastem. Ono sto sada razumem je da se neumorno igramo.

Ne postoji igra za koju ona nije cula, ne postoji pricaj koju ona ne zna da isprica. I lepo peva, imam divan glas. Cesto uzme harmoniku, okupi nas oko nje i svi zajedno pevamo pesme. Uci nas pesmama koje niko drugi ne zna. Cesto te pesme zvuce tuzno, ali su pune ljubavi. Niko ne razume reci, jer su na portugalskom. Njen pokojni muz je bio profesor portugalskog, pa je naucila pesme uz njega, pesme koje joj je on u vrelim letnjim vecerima, u dvoristu njihove kuce, uz flasu vina cesto pevao. 

Deda

Posto mama radi do kasno, popodne me iz vrtica kupi deda i vodi me kod njega i bake, da tamo sacekam da me sa posla pokupi mama. Na putu do kuce svracamo do trafike da deda kupi pivo i novine. Uvek kupuje jedno pivo, uvek malo. Vise od toga ne valja, i ovo jedno kaze ionako pije samo zbog babe. Svi se cude sto kupuje novine popodne, kada vesti vise nisu vesti. Medjutim, deda sa njima ima jedan cudan ritual. On novine ne cita, on njima ujutru lozi vatru. Kaze, one najjeftinije bas tome i sluze. Umesto toga, ceo jedan zid njegove majstorske radionice (moj deda je limar) je prekriven ogromnom policom od punog hrastovog masiva prepunom knjiga. Od njegove dece stalno trazi da ga sahrane u toj polici, i nikako drugacije. A za knjige ce se on do tada sam pobrinuti, kaze. 

Kada stignemo kuci, baba me obavezno izgrli i izljubi, toliko da posle moram da se umijem. Uvek me spremno docekaju neki slatkisi. Baka pravi odlicne puslice, koje ja obozavam. Posto joj na brzinu referisem sta se sve izdesavalo u skoli (deda me to nikada ne pita) i smazem par kolaca, trcim brzo kod dede u radionicu, da vidim sta novo pravi i da mu pomognem. 

Dedina radionica

Dedina radionica je uvek perfektno sredjena i cista, sve je uvek na svom mestu i svemu se zna red. Cesto me grdi ako ostavim alat gde mu nije mesto ili ako ne pocistim za sobom. U pocetku mi je to smetalo, ali sam se vremenom navikao i da budem iskren, pocinje da mi prija taj red i sklad. Kada dodjem kod njega u radionicu, uvek me ceka materijal i razni alati. Deda mi ponekad zadaje zadatke, a ponekad me pusti da sam pravim sta hocu. Kada resavam njegove zadatke (ucim za lemim, secem zice, savijam lim) uvek je strog i pazljivo posmatra sta radim, usmeravajuci me usput. Kada me pusti da sam izmisljam svoje kreacije, nehajan je i nasmejan. Uvek se slatko smeje mojim cudesima, kako voli da kaze. Sva moja remek dela cuva ponosno na polici sa knjigama i pokazuje svojim kolegama i prijateljima kada mu dodju u radionicu. 

Šta ću biti kad porastem

Pitao sam ga jednom hocu li i ja biti limar kad porastem. Rekao mi je da necu biti, jer ja vec jesam limar, a da me u zivotu cekaju mnogo vece i krupnije stvari. Ne shvatam sta to vece od limara covek u zivotu moze postati i ako moze, zasto to moj deda nije postao. Njegov posao je tako plemenit, pomaze ljudima, pravi razne stvari, svi mu dolaze i vole ga. Tata sa druge strane stalno cuti i gleda u neke papire i racunar, nikada ni sa kim ne prica i niko mu ne dolazi. Uopste ne razumem cime se on zapravo bavi kao arhitekta. 

Tamara, moja sestra, mi  je objasnjavala da tata crta zgrade. Meni to nije jasno, jer valjda se zgrade zidaju, grade, a ne crtaju. I zasto bi nekom to bio posao, da crta zgrade? Ja kada crtam, crtam kuce, ljude, cvece, drvece, mamu, tatu, sestru, babu i dedu. I ako nacrtam zgradu, da li cu moci u Dubaji, da vidim tatu, da crtamo zajedno zgrade on i ja. Moja sestra je vec pocela da crta, i crta jako lepo, mnogo bolje od mene. 

Nastaviće se…

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *