Pisma čitalaca

Život iz početka

Život iz početka

Život iz početka. Kuća puna ustajalog vazduha, u kojoj odavno nikoga nema, nekada prekrasna, sada optočena prašinom, žutih zidova, jer ko mari za kuću kada je prazna. Samo joj ja robujem, naborana starica, sede kose, a najvažnije od svega bez osmeha na licu. Deca su odavno napustila kuću, grad, državu pa i kontinent. Ne zameram im, u potrazi su za boljim sutra, samo nedostaju mi, nedostaje mi moj suprug koji mi je bar malo ubijao samoću do pre nekoliko godina, Na žalost i on je sad na boljem mestu, on je možda pronašao bolju budućnost. 

Puna kuća dece

Kad me poseti neka od prijateljica, da zajedno popijemo šolju tople kafe, razmenimo po koju reč, najčešće o tome kako je nekada bilo lepo. I jeste, ali nisu bila lepša vremena, bila je svetlija situacija, puna kuća dece, što moje što komšijske, ponekad bi mi to i za smetalo, ali sada, sve bih dala da ponovo mogu da čujem tu dečju galamu, da vidim taj iskren osmeh i zahvalnost kada bih im napravila neki lep kolač. Doće deca, tešim se, samo sad neki čudan virus to ne dozvoljava, pa nisu deca zaboravila na majku. Zazvoni telefon ponekad, čujem im glas, dobro su, pa me barem to pomalo raduje. 

Samoća

Kad prijateljica ode, završi se poziv, opet kreće samoća, iznova i iznova. Uključim televiziju, ispratim dnevna dešavanja, pogledam neku zanimljivu emisiju kad se slučajno pojavi. A sve ostalo, neki čudni ljudi su nam okupirali i taj program, teraju nas da gledamo nešto što ne želimo. Na momente nisam sigurna ni da li su to ljudi uopšte ili samo fizički liče na ljude. Nas nisu tako učili kad smo bili deca, učeni smo lepom ponašanju, dobrim manirima, a najvažnije od svega, učenimo smo bratstvu i jedinstvu, što danas nikako ne vidim. Za sitan novac su se prodali. Ali eto, ne moram ja to da gledam, ne moram da im poklonim i ovo malo vremena što mi je ostalo. Pre ću malo da prošetam, to još mogu Bogu hvala. 

Pronađena knjiga

Tako sam svaki dan posle ručka šetala po obližnjem parku. Posmatrala divlje patke kako lagano plove vodom, a još lakše plove nebom. Dok sam obilazila park, pored jedne klupe primetih neku obimnu knjigu, velikog formata sa lepim slikama šume na njoj. Prišunjah se polako i podigoh knjigu. Vidim najlepše bajke i basne. Pa što da ne pogledam. U mladosti nikada nisam imala priliku da pročitam takvu knjigu, jer s početka mladosti tu su bili posao i radne akcije, a posle, muž, deca, posao, previše obaveza. Želim da pogledam, da pročitam nešto za decu, sad mi je idealna prilika, ako čega imam, imam vremena. Sela sam na klupu i otvorila knjigu. 

Crvenkapa, Snežana i sedam patuljaka

Prva bajka bila je nekakva „Crvenkapa“. Zanimljivo, stranica po stranica i priča mi se previše približila, nekako mi je prirasla srcu, a da vidite one slike, pa to je topilo moju dušu, jer, vidi se da je tu neko ostavio svoju. Kada sam završila sa slatkom malom crvenkapicom, sito sam se ismejala…Pa kako vuk da pojede celu baku, koliki je to vuk bio, sve i da je bio ogroman, pa odakle mu još apetit i za tu devojčicu. Pomislila sam posedeću još malo na ovoj klupi, da sačekam, da vidim hoće li se neko pojaviti da potraži knjigu. Prolazili su minuti, a ja, nisam mogla da odolim, morala sam da pročitam još jednu.

Sledeća na redu bila je nekakva „Snežana i sedam patuljaka“. Zanimljiva je to neka družina, izgleda da kod njih još uvek traju te radne akcije. Jadni momci, pa kad će se odmoriti malo. A ovaj devojčurak, samo im neke nevolje priređuje. Nit sitnijih ljudi nit većih problema. Koliko li će samo izdržati taj pritisak da mi je znati. 

Lek protiv samoće

Tako je vreme nemerljivo brzo prolazilo, u smehu i radosti da nisam ni primetila kada se smrklo. Bilo je vreme da pođem kući, a mučilo me je to što se niko nije pojavio da potraži ovu riznicu osmeha, lepe reči i kvalitetne slike. Ne mari, ne želim je baciti, ne želim je ostaviti tu da je pronađe neko kome će biti samo papir za potpalu jer za mene ovo je blago, a izgleda da mi je sama sudbina ponudila lek protiv samoće. 

Kada sam stigla kući, sklonila sam svu dosadnu i tmurnu literaturu sa svog stola, zašto da čitam sve te teške i nepodnošljive knjižurine, da se opterećujem tuđim problemima. Dovoljno je reallnost gorda i surova, ne moram još i da čitam o tome. Tako je ova baka rešila da svoj život učini lepšim, svetlijim i radosnijim. Obogatila sam svoju kolekiciju dečijim knjigama, prepune zanimljih sadržaja, krasile su moje tmurne dane. Vedrile su svaki težak trenutak. Nisam skrivala da ih kupujem za sebe, zašto bih, sada proživljavam mladost koja mi je bila uskraćena. Ko sme da mi zabrani da ponovo budem dete?

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *